O Meci, Džoniju, Teriju, Prletu, Muratu i Fatimi

O Meci, Džoniju, Teriju, Prletu, Muratu i Fatimi

Nebojša Glogovac


***

Onda je u moj život stigao Prle, beli bokser, koji je bio totalno blentav, bili smo najbolji prijatelji skoro devet godina, što je za jednog boksera dosta, jer imaju slab imunitet i ne mogu dugo da žive…Prleta su zamenili Murat i Fatima, dva mešanca, koji su bili sjajan par, totalno zaljubljeni jedno u drugo – ona, kao smešna prerasla čivava sa buljavim očima, i on, nalik mešavini jazavičara i terijera, ili pitaj boga čega…Tačno u sedam uveče, kao da im je neko navijao sat, započinjali bi svoj ljubavni šou – trčali bi po dvorištu da se igraju, valjaju i skaču jedno preko drugog, kao da su vežbali u cirkusu. Ta njihova velika ljubav, nažalost, završila se tako što je Murata neko otrovao, a Fatimu i njene kučiće, krijući od mene, odveli su negde u selo. Nikada ih više nisam video, i ni danas ne znam šta su uradili sa njima…

***

Meca je imao tri meseca kad je postao član naše porodice, doveli smo ga 30. maja 2006. On je srednji šnaucer, a oni su obično u boji „biber-so“, tako da je Meca ređa varijanta: crne je, i ima mađarsko poreklo, a potiče iz glumačke porodice – otac mu je Mister Bin, a majka Fani Fejs, i on je moj prvi pas sa rodovnikom, svi prethodni bili su, manje-više, „džumare“. Po Mecu sam svečano otišao zajedno sa svojom decom u jedno selo pored Sombora, kod gospodina Vlade Zrnića, koji ima odgajivačnicu pasa, i nekako sam oduvek želeo da imam baš srednjeg šnaucera, iako nemam pojma zašto. Na Mecu smo naleteli tako što nam je on prvi prišao, a stigao je u Beograd ispod papučice od gasa, toliko je bio uzneveren od straha, da je morao da se sakrije. Najpre ispod sedišta, a onda se zavukao ispod papučice kod kočnice, tako da umalo nismo izginuli vraćajući se iz Sombora, pošto zbog njega u jednom trenutku nisam smeo da zakočim. Srećom, sve se dobro završilo, a Meca je lako prošao prvu fazu adaptiranja – odmah je počelo naše međusobno obožavanje, i već sledećeg leta vodili smo ga na Brione, gde sam radio predstavu „Pijana noć 1918.“, koju je režirala Lenka Udovički.

***

Meca je bio potpuno zbunjen Brionima i nacionalnim parkom, po kome jeleni slobodno šetaju, jedu hleb iz ruku turista, a veverice skakuću na sve strane… Zatečeni tim silnim životinjskim svetom koji do tada nikada nije video, nikako nije mogao da shvati šta se dešava. I tako, ubrzo posle našeg dolaska, pošto mi je bilo žao da ga vodim na povocu po toj „divljini“, a nije bilo ni drugih pasa i naizgled se činilo da neće biti nikakvih problema, naišli smo na grupu od četiri-pet jelena. Meca je u prvom trenutku bio rezervisan prema toj „ekipi“, a kad je jedan jelen spustio rogove pomalo preteći, Meca je pobegao desetak metara. Onda se brzo vratio nazad da proveri šta se događa, i počeo da laje. jelen je opet spustio rogove, Meca je opet zalajao i pobegao, a onda se jelen prevario i počeo da trči. Meca je krenuo za njim, napravio je krug oko malog oficirskog hotela, gde smo bili smešteni, i vratio se po ostale jelene… Jedan stampedo od pet potpuno izbezumljenih jelena jurio je pred Mecom, trčali su preko golf-terena, pored terase gde se ručava, a onda su počeli da skaču u vodu preko malog mostića i da plivaju prema obali. Ubrzo su rendžeri stigli gliserima, krenuli da hvataju jelene i da ih vraćaju nazad, tako da se napravilo čitavo opsadno stanje…

***

Taj prvi incident nekako smo sakrili, ali kroz samo dan ili dva, dok sam bio na probi, Meca je opet zabrljao – supruga je bila sa decom na maloj, ozidanoj plaži Kuba, koja je uvek puna ljudi, a Meca vezan pored drveta. Niko nije primetio kad se odvezao, krenuo da jurca okolo, i kada je opet „nagazio“ na jelene. Uglavnom, odjednom se čuo samo topot kopita, i preko cele plaže, svih tih peškira, ljudi, žena, dece, besomučno su trčala u vodu tri izbezumljena jelena, i Meca koji ih je gonio… I opet sve iz početka – obalski čamci, rendžeri, što je već bio ozbiljan znak za uzbunu. Tako je Meca morao da ostaje u sobi, koja se nalazila na drugom spratu, iznad ulaza u oficirski hotel, ali je trem bio u visini prvog sprata. Jednom prilikom, kad je čuo naše glasove, Meca se zaleteo prema prozoru gde je bio peškir, ali se okliznuo preko peškira i pao na nastrešnicu od ulaza… Šetao je ukrug preplašen i iznenađen, nije imao pojma šta mu se dešava, a ja sam se požarnim stepenicama, kroz tuđu sobu, spuštao da ga spasavam…

Na kraju, stiglo je i pismo od upravnika nacionalnog parka, u kome se gospodin Glogovac moli da vezuje svog psa, da ga vodi na lajni, iliti uzici, iliti povocu, jer se za uznemiravanje životinja, pogotovu ako dođe i do njihovih zdravstvenih problema, plaća kazna od skoro deset hiljada evra. I ukoliko se incident ponovi, uprava će biti prinuđena da zamoli gospodina Glogovca da on i njegov pas napuste Brione…

***

U međuvremenu, izašla je predstava, a gospodin upravnik bio je oduševljen mojom ulogom, pa mi je sledećeg dana prišao u onom golf automobilu, čestitao, i rekao da je Meci obezbedio mesto gde oni ukrštaju masline. To je prostor veličine pola fudbalskog igrališta ograđen žicom. Meca je tu mogao da jurca bez opasnosti po ostale četvoronožne stanovnike nacionalnog parka, ali je postao i ozbiljna legenda Briona – zbog svojih nestašluka bio je najobožavaniji gost ostrva.

***

Kad je u kući, Meca je veći deo dana provodio na prozoru, kao nadzorni organ – divljački je lajao na svakog mužjaka koji prođe, a jako se uzbuđivao da nam javi kada bi prolazila neka ženka ili mačka, i da je hitno da idemo napolje. Imao je svog omraženog komšiju Baka, koji bi ga pojeo iz dva zalogaja koliko je bio veliki, i po njegovom sumanutom lavežu znali smo tačno da je deset do devet, i da je Baki izašao u šetnju. Pošto sam pokušavao da Mecu naviknem da ide sa mnom bez povoca, a nisam to, naravno, pametno uradio, kako je došlo do njegove prve zrelosti, tako su počeli i sukobi s drugim kerovima. Taman kad sam počeo da ga vezujem, otkrio je kako može da izađe ako slučajno neko od nas ostavi odškrinuta vrata, i već u sekundi bi izlazio napolje. I tako, Mece nema, mi jurnjamo po kraju za njim, znao sam da stojim na ćošku i po pola sata zviždeći za Mecom kao lud. On bi, na petnaestak metara samo, prošao kroz moje vidno polje, i opet zbrisao dalje… Dok su trajale njegove pubertetske i adolescentske faze, jurio sam ga što na motoru, što peške, što kolima, što trčeći, što moleći, što preteći „smrću“… Sve sam pokušavao, ali je to skitanje bilo jače od Mece – morao je svoje „lutke“ da iživi, i vraćao se sam, manje-više. Nekoliko puta dovodile su ga i komšije, nikada nismo znali gde je bio i šta je u međuvremenu radio…

***

Jedne od tih večeri kad je bežao, Mece zaista nije bilo – otišao je i nije se vratio cele noći. Mi smo obično nečim zaglavljivali ulazna vrata u zgradi, i ulazna vrata preko naše terase da bi mogao da uđe. Ali, te večeri, kako sam imao neku obavezu, a i moja supruga takođe,Meca se verovatno vratio, i pošto nas nije zatekao, nastavio je da luta. Te noći prošao sam na skuteru ceo kraj, sve staze od Kalemegdana do 25. maja kojima smo ikada šetali. Zviždao sam kao ludak, ljudi su gledali u mene kao da sam potpuno „skrenuo“, ali odgovora od Mece nije bilo. Tu tugu, očaj, i tu muku, mislim da nikada neću moći da zaboravim. Sve vreme ispred očiju bio mi je Mecin rep, a čim bih pogledao u njegove činije za hranu, suze bi mi momentalno krenule. Sutradan sam pošao na neko snimanje, prolazeći pored Bajlonove pijace, koja je blizu našeg stana. I onako iz očaja, više bez veze nego s nekom nadom, ispod kacige, opet sam zviznuo. Odjednom sam čuo Mecino av! Mislio sam da mi se pričinjava, ali to je zaista bio Meca – vodio ga je neki mladić na marami vezanoj oko vrata. Poludeo je od oduševljenja što sam ga našao, bilo je nezamislivo šta je sve radio od sreće što sam ga vratio kući.

***

Ne postoji događaj da je Meca nekoga spasio, ili da je nekome učinio neko dobro delo. Najlepše u Meci je to što je potpuno svoj – tvrdoglav je prilično, ima lovačke instinkte, i to njega jako vuče. Šnaucer u prevodu znači njuška, neko kome je njuška glavni organ, i potpuno je opsednut mirisima. To Mecu baca van njegove volje, ali mi se to jako i sviđa. Nije preterano razmažen, ne uvaljuje se u krilo, obaveno mora da pozdravi sve goste koji dođu, onako veselo i blesavo, dok ne obrate pažnju na njega i pomaze ga. Onda ide „svojim poslom“. Ponekad, kad mu je neko jako drag, donese mu neku svoju igračku da se pohvali, i to je sve. Topao je, ima tu iskrenost koju životinje nose, tu čistotu koja je neodoljiva, i, u suštini, svi događaji sa Mecom svode se na njegove užasne nestašluke. Meca ima prilično divlju prirodu, ali smo ga ipak malo uterali u red i zbog dece. A oni se obožavaju – moj mlađi sin Miloš svađao se i mirio sa Mecom dok je bio mali, a Meca je strpljivo prošao onu fazu kad su se besomučno igrali sa njim, oblačili mu čarapice, majice, gaćice, pravili od njega filmsku zvezdu sa tamnim naočarima, uvlačili se s njim u presvlaku za jorgan, pa ispod toga pravili „gungulu“, iz koje Meca nije umeo da izađe… Sve su to prošli zajedno, sada se potpuno razumeju i najbolji su drugari…

***

Šta sam naučio od Mece i Mecino „čitanje novina“.

Čini se da se od Mece može naučiti samo to kako je lepo i pametno igrati se i lenčariti. Postoji, međutim, jedna divna stvar koju sam naučio od Mece, a to je da je svaki trenutak novo iskustvo – makar bila ista ulica, ista šetnja, isti park, uvek su svi ti mirisi potpuno novi i očaravajući. Tu radost izlaska, tu radoznalost njušenja svega, ja to zovem Mecino „čitanje novina“ – ko je prošao, ko je bio, šta je radio, muško-žensko…, sve to Meca sazna iz tih bandera i žardinjera, iz automobilskih guma, travnjaka. I mada sve izgleda isto, svaki dan, Meca mi pokazuje da je sve oko nas ipak novo, drugačije, i da se životu iznova treba radovati svaki dan…

Ratko Božović

PRED-GOVOR

Psi imaju dušu filozofa.

Platon

Kako je došlo do bavljenja ovom temom? Evo malo predistorije. Kad sam ostao bez psa Bonija, doživio sam to kao veliku unutrašnju prazninu, kao oskudno osamljivanje i kao putovanje bez smisla. Sanjao sam ga neprestano, gotovo svake noći. Ovi snovi, i dok su bili vedriji, tokom njihovog trajanja imali su obličje priče, koja se, nažalost, završavala sumorno i za mene stresno. To je bio i razlog što sam došao na ideju da se oslobodim tih košmarnih i mučnih snova. Rešio sam da napišem knjigu o njemu, da na taj način svoga ljubimca ubacim u nostalgičnu ispovest, u sećanje.

Iskustvo koje sam sticao četrnaest godina pored ovog čudesnog maltezera razumeće samo oni ljubitelji pasa koji ne mogu prežaliti što ova divna stvorenja ne žive koliko i njihovi gospodari. Bonija nisam samo voleo nego sam mu se i divio. On je bio moj vrli prijatelj, moj najbolji drugar. Bio je zabavan, zavodljiv, zahvalan i veran. Donosio je radost, razigranost i neočekivanost. Uveren sam da je uvek shvatao šta mu govorim. A niko me nije pažljivije slušao od njega. U življenju i druženju s Bonijem, shvatio sam čari međuzavisnosti psa i čoveka. U odanosti, privrženosti i ljubavi, čovek se ima na koga ugledati. Za mene je bilo posebno važno i to što sam saznao da postoji u visokom stepenu mogućnost razumevanja između dve različite vrste, gotovo u svemu.

A kad sam sačinio ispovest o Boniju, koji se bio iz realnosti preselio u moje snove, izazivajući povremeno radosno-tužna raspoloženja, a najčešće košmarnu teskobu, shvatio sam da ga na ovaj način posthumno vraćam u nezaborav. Ubrzo mi je bilo jasno da to nije dovoljno za spis koji bi celovitije svedočio i o ljubiteljima pasa i o njihovim ljubimcima. Zato sam rešio da pozovem dvadesetak ličnosti iz javnog života da mi se pridruže svojim iskustvom o psećem životu i njihovim životom sa psima. U stvari, pozvao sam ličnosti u koje sam verovao da znaju o tome da pišu. Nisam se prevario. Niko me nije odbio. Milorad Pavić zbog teške bolesti nije mogao da nam se pridruži. Autori su odlučivali o formi kazivanja.

Izvor: Vranjske

Podelite ovaj post

Ostavite odgovor

X